Srbija je plakala zbog malog Slavka, a sada ga zadesila velika tragedija: Nijedno dete ne bi smelo da oseti ovo!

Mali Slavko iz sela Skadar nadomak Osečine doživeo je tragediju koja se rečima teško može opisati. Dečak koji je odrastao uz oca, nakon što ga je majka napustila, ostao je i bez svog jedinog oslonca, čoveka sa kojim je delio svakodnevicu, brige i životne borbe. Njegov otac je preminuo, a kuća koju su zajedno gradili i u kojoj su živeli ponovo je utihnula.

Priča o dečaku koga je majka davno napustila i ostavila da odrasta uz oca potresla je Srbiju. Njih dvojica su živeli u staroj kući koja se polako raspadala, sve dok uz pomoć humanitarke Tamare Misirlić nije dobila novi sjaj. Ipak, ni obnovljeni dom, ni trud dobrih ljudi nisu mogli da spreče ono najteže, Slavko je ostao bez oca, bez čoveka koji mu je bio porodica i najveća podrška.

Vest o njegovoj sudbini Tamara Misirlić saopštila je sa knedlom u grlu, svesna da se iza zatvorenih vrata jedne kuće krije bol koji nijedno dete ne bi smelo da upozna.

"Slavkov otac je preminuo i ova kuća ostade pusta. I nekako u ovim teškim trenucima nadali smo se da će ga majka bar prihvatiti, ali nije želela", kazala je Misirlić na početku.

Međutim, bolna priča tu se ne završava. Nakon gubitka oca, Slavko nije pronašao utočište ni među najbližima, već je njegovu sudbinu u svoje ruke morao da preuzme centar za socijalni rad.

"Nisu ga uzele ni rođene sestre Slavkovog oca, te je Slavka zbrinuo centar za socijalni rad. Neka ovo bude lekcija svima nama da volimo svoje bližnje dok su sa nama i da im ne okrenemo leđa onda kad mo im najpotrebniji", zaključila je mlada humanitarka.

Podsećanja radi, Tamara je malog Slavka posetila u martu, kada je dečak izgovorio reči koje kidaju i najtvrđa srca. Iza njegovog tihog glasa krila se tuga deteta koje je prerano moralo da se suoči sa odlaskom roditelja i prazninom koju niko nije mogao da popuni.

"Moja mama je otišla. Bio sam mali. Ne sećam se tačno koliko sam imao godina."

Na Tamarino pitanje da li je majka dolazila da ga poseti, dečak je sa tegobom u glasu izustio:

"Pa nije. Teško je i sad kad je prošlo možda šest godina."

Dok su druga deca jutra započinjala igrom i bezbrižnošću, Slavko je ustajao rano, ložio vatru i pomagao ocu, a tek nakon toga odlazio u školu. Svakog dana prelazio je osam kilometara kroz šumu do škole i nazad, noseći na svojim malim ramenima teret koji bi i odraslima bio težak.

"Pređem dosta kilometara. Navikao sam da hodam, ali, nekada me zabole noge. Ovo me boli, kolena", govorio je Slavko.

Ovaj hrabri dečak uz pokojnog oca radio je rame uz rame, kao odrastao čovek. Za njega posle škole nije bilo odmora kakav poznaju njegovi vršnjaci, već su ga čekale obaveze i rad. Ipak, uprkos svemu što mu je život nametnuo, Slavko se nije žalio. Njegova skromnost i snaga krile su se u jednostavnim rečima kojima je pokazivao da je navikao da izdrži i ono što dete ne bi smelo da doživi.

Kada ga je Tamara pitala da li voli da igra fudbal, Slavko je kroz osmeh odgovorio da voli. A onda je usledilo pitanje na koje je njegov kratak odgovor zaboleo više od mnogih dugih priča.

"Da li imaš loptu?", pitala je Tamara, a Slavko je kratko rekao: "Nemam".

U te dve reči stala je sva tuga njegovog detinjstva u kojem ni najjednostavnije želje nisu uvek bile ostvarive, a u kojem je morao da bude snažan i onda kada mu je bila potrebna samo igra, zagrljaj i osećaj da nije sam.

Slavkova životna priča svedoči o tome koliko veliko srce i koliko snage može da ima jedno malo biće. Ali ona je i bolan podsetnik da nijedno dete ne bi smelo da odrasta bez ljubavi i sigurnosti, niti da se suočava sa gubicima koje je teško podneti čak i kada čovek odraste.

I dok je kuća u kojoj je živeo sa ocem ostala bez njegovog glasa, Slavku je sada najpotrebnije ono što nijedan zid, krov ili komad nameštaja ne mogu da pruže sami – toplina, pažnja i osećaj da nekome pripada.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf/D.S.)